U poslednjih par dana više puta sam dobila gotovo istovetno pitanje u vezi sa pisanjem na blogu: “Zašto to radiš?”
Iako je neki put pitanje bilo postavljeno iskreno i dobronamerno, više puta sam mogla da osetim i pitanje između redova: “Koji ti je cilj, interes, šta se “valja” iza brega?”
Obzirom da su neki takvi komentari bili čak i vrlo neukusni, te da sam u nekim komentarima doslovce ucenjivana i da mi je na određeni način upućivana i, da tako nazovem, antidemokratska preporuka, smatram da je nužno da se pojasnim, da se malo bliže predstavim i napomenem neke značajne informacije o blogu.
I FAZA:
Blog postoji 7 meseci, ima 43 teksta i 535 komentara. Započela sam da ga vodim nakon zanimljivog predavanja gospodina Bore Miljanovića na “Prvom godišnjem forumu o komunikacijama” održanom 26. juna 2008.
Tada nisam imala ni svoj Twitter, ni Skype, ni Xing nalog, naravno ni svoj blog; nisam znala šta je Slide share, kako se upotrebljava YouTube, My Space, Delicios, Picasa; nalog na Face Book-u mi je bio neaktivan, kao i na LinkedIn-u… Međutim, poruka koju sam razumela je da su novi mediji ne budućnost već sadašnjost, te da je obaveza (a ne lični izbor) svakoga ko se bavi komunikacijama da ovlada veštinama komuniciranja online.
Počela sam da istražujem; saznala šta su blogovi, koliko ih je i ko sve bloguje; shvatila sam da online komunikacije već odavno imaju svoje značajno mesto na svim razvijenim tržištima, te da će za mene biti PRofesionalna prednost ukoliko ovladam novim medijima i ponudim i tu svoju veštinu sa novim idejama svom poslodavcu (ako ne u toj 2008. ono sigurno u nekom trenutku bliske budućnosti). Jedan mi je kolega čak rekao: “Ej, za par godina neće biti bitno DA LI bloguješ, već KOLIKO DUGO bloguješ!”
Kada sam napisala prvi tekst i dobila podršku nekih svojih prijatelja a na prvom mestu blogera, shvatila sam i da mi taj, tada, hobi, zaista i prija i da je blog sjajno mesto da razmenim korisne informacije i iskustva sa kolegama prvenstveno iz PR struke.
Blogovanje sam shvatila onako kako shvatam sve u životu – ozbiljno! Ulagala sam svoje slobodne trenutke u istraživanja, analize, prikupljanje podataka; pratila sam domaću i stranu blogosferu, počela sam da koristim društvene medije, komentarisala, linkovala dobre tekstove… U jednoj rečenici: zarazio me je online virus.
Uvek sam imala snažan poriv da menjam sebe, pa potom i svoje neposredno okruženje, na bolje. Ranije sam shvatila da npr. politika ne postoji zato da menja stvari na bolje! Shvatila sam da žene u politici imaju vrlo neznatu ulogu i da je politički sistem u Srbiji vrlo primitivan. Sličan utisak sam ponela i u vezi sa uticajem i aktivnostima Nevladinih organizacija, čast retkim izuzecima. Iz tog razloga ostala sam društveno-politički aktivna, ali nisam aktivista NITI jedne političke partije i članica sam samo jednog udruženja građana – Društva Srbije za odnose s javnošću.
Blog je postao sjajno rešenje! Prvi put posle dosta godina pronašla sam dobar način da ispoljim sebe; počela sam da “upoznajem” ostale aktere srpske internet zajednice, da ukazujem na dobre i loše PRimere, da delim iskustva sa kolegama iz struke koji su drugačiji i imaju drugačija iskustva; pisala sam o tehnikama i alatima za komuniciranje, o trenutnom stanju u PRofesiji i o njenoj budućnosti, o studijama slučaja, iznosila neka svoja lična razmišljanja i nedoumice…
Teme su bile skoro apsolutno PR-ovske. Podrška PR-ova je gotovo apsolutno izostala!
Nisam odustala…
Prvi kolega iz struke koji je odao priznanje mom radu bio je gospodin Dragan Savić, koji me je prilikom našeg prvog susreta pozvao da budem i predavač (prvi put u životu) na temu iskustva sa blogom na PR weekend-u koji je organizovao… Tamo sam pričala svoju priču… Kažu da je bilo dobro i energično…
II FAZA:
Od oktobra (dakle nakon 3 meseca), blog je počeo da dobija stalne posetioce… Teme sam uvek i isključivo posmatrala iz ugla PR-a, dakle kao komunikacijske strategije, preporuke, primere, trendove ili studije slučaja. U komentarima jedne takve studije slučaja kriznog PR-a, dobila sma i komentar koji je (samo naizgled) promenio kurs pisanja:
Dusan Katilovic | 09.10.2008.
Da, kriza je kraljica PR-a. A ono sto je trenutno u najvecoj krizi jeste poverenje u finansijske institucije, a ti si zaposlena u jednoj…
Kako ces ti odgovoriti na verovatno najveci profesionalni izazov do sada? Kako ces umiriti mene, akcionara tvoje institucije, i pridobiti me da ne povucem svoj depozit iz nje (ili neke druge banke)…?
Isprva sam mislila da nije primereno da pišem o temi koju je pomenuo Dušan… iz više razloga: zaposlena sam u banci, nisam ekonomista, tema mi nije dovoljno bliska, nezgodan je trenutak za takvu vrstu tekstova i za polemike koje se mogu izroditi, to može gotovo izvesno (a i jeste) uticati na moj trenutni profesionalni angažman i poziciju u kompaniji (koja je i direktno izložena Krizi) itd.
Ali… odlučila sam da ipak napišem tekst iz mog ugla i da tu značajnu i vrlo osetljivu temu bar malo približim drugima na način na koji sam je zapravo približila i sebi.
Iako sam u međuvremenu pisala i na karakteristične PR teme, vrlo zanimljive nePRovske teme koje su u datom trenutku bile vrlo aktuelne počele su da okupiraju moju pažnju. Opet, iz PRofesionalnog ugla.
Tako je nakon kulminacije kraha auto industrije nastao tekst: “Svetska ekonomska kriza – Autoindustrija”; nakon što sam lično bila izložena posledicama gasne krize nastao je i tekst “Gasna kriza – deo Svetske ekonomske krize”; nakon sve učestalijih polemika o novim komunikacijskim alatima kojima se služi Izrael u napadu na Gazu (u to vreme vrlo aktuelna tema), nastaje post “Izrael u Gaza sitiju”…
Pročitala sam lane knjigu Nacionalni park Srbija I. Drugi deo te knjige sam poklonila suprugu za Novu Godinu… pročitala je (pažljivo!) i ja, ali i Mićkovu posvetu u kojoj spominje knjigu Rudolfa Arčibalda Rajs: “Čujte Srbi!”. Pročitala sam i nju… Sva moja dotadašnja osećanja u vezi sa zemljom kojoj pripadam slila su se u dve reči: ljubav i razočarenje.
Pomislila sam da sam bolesna (mentalno) jer ne uspevam da se uklopim u nakaradne i naopake javne i dnevno političke baljezgarije i blamarije, a duboko u sebi znam da sam normalna žena u nenormalnom okruženju (a nikako nije obrnuto). U polemikama sa mojim bližnjima, shvatila sam da u tom osećanju nisam usamljena. S druge strane, u intenzivnoj komunikaciji sa ljudima van Srbije shvatila sam da su stranci (kada žele) vrlo svesni i mnogobrojnih vrlina srpskog naroda i da nose lepe uspomene i da imaju pozitivne asocijacije posebno u vezi sa građanima naše zemlje. Shvatila sam da su mnogi od nas zapravo prekrasni labudovi u seoskom dvorištu, ali da nam prelazak iz faze “mislim da sam ružno pače” traje neracionalno (i bespotrebno) dugo.
Tako su nastali tekstovi: “Zemlja kao brend” I, Ia, II, i IIa…
Komentari na tekstove su stizali i online i off the record i putem maila i facebooka i telefonom…
Hej, uverila sam se da ima puno energije, da ima puno konkretnih ideja i sasvim malo prazne priče i da iako je zaista malo, neki tekst nekog blogera u nekoj zemlji pa čak i na Balkanu može da izdvoji neku snažnu emociju!
Šta ću dalje – ne znam ni sama. O kojim ću temama pisati, takođe ne mogu da kažem. Možda o trivijalnim, možda ne.
Ali znam jedno: ima nas i dalje dosta koji neku inicijativu i nečije (drugačije) razmišljanje ne možemo da razumemo! Ima nas dosta koji smo i destruktivni, sebični i kratkovidi! Ima nas i dosta koji smo pesimisti i koji donosimo zaključke unapred, bez činjenica i bez dobre volje! Ima nas koji ne znamo, nećemo, ne umemo ili ne možemo da pružimo drugima ruku! I ima nas koji kada to ne umemo podmećemo nogu! Ima nas stvarno raznih!
Tužna sam zbog toga, ali nisam obeshrabrena.
Od vas uzimam samo ono što sigurno bezrezervno dajete i u “stvarnom životu”- energiju podrške i ohrabrujuće misli! Drugo mi ne treba! NE TREBA!
Imam sve u svom ličnom životu, srećna sam, vedra, druželjubiva, profesionalno ostvarena, lično zaokružena i zaljubljena, mirna… Ali, moj lični život je ipak deo jedne veće slike…
Zašto neko smatra da to što vodim ovakav blog bez puno napora i sa vidno dobrim namerama zbog mnogobrojnih (po vas neškodljivih) ličnih satisfakcija, već moje blogovanje nužno mora biti deo neke “zavere”, “višeg, ličnog cilja”, “interesa”?!?!?!
Ja imam interes, ali on je ostvaren! Naučila sam puno o blogovanju, naučila sam puno o mnogo čemu, povezala se sa sjajnim ljudima, skrenula pažnju na svoje lične i profesionalne kapacitete, dobila ponude za nova predavanja, dobila ponude da promenim posao (po boljim uslovima), pokazala sam da blog može mnogo, da pojedinac može dosta, znate ko sam ja, čuli ste za mene i imate neko mišljenje! Pa zar je taj interes “nedostatan”?!
I ZA KRAJ:
Na kraju, vreme će pokazati… ja ću biti ovde… kao i do sada spremna na polemike i kritike…
Vi ćete biti tu negde da me prekorite zbog ma koje neistine ili pogrešnog stava…
Samo, ajde da ne udaramo gadni žig jedni drugima olako.
To je moja molba.
Najvažnije je ne razvodnjiti i ne banalizovati sve što ne razumeš ili lično negiraš.
Iz tog razloga ću od danas, da bi svi vaši komentari i doprinosi na opisivane teme i svi moji postovi i napori da ih učinim kvalitetnim, relevantnim i zanimljivm služili samo u konstruktivne i afirmativne svrhe, moderirati ostavljene komentare.
One komentare koje ne publikujem pomenuću i navesti razlog zbog kojeg cenim da im nije mesto na blogu.
Dragana
Pre svega želim da Vam uputim jedan veliki pozdrav. Pratim Vaš blog već duže vreme, tekstovi su odlični, veoma profesionalni i što je najbitnije zanimljivi.
E sad, što se tiče pitanja koje se proteže kroz ovaj post…..branša u kojoj se Vi nalazite po defaultu je bezosećajna, odnosno ljudi koji se nalaze u Vašoj branši uglavnom sve rade iz koristi (nekad je to očigledno,a nekada ne).
Vi, po mom ličnom mišljenju (zapažanju), odudarate od tih i takvih ljudi koji su upali u neku kolotečinu i nje se drže kao pijan plota.
Ne dozvolite da vas komentari tih i takvi ljudi obeshrabe u pisanju, zlih ljudi je uvek bilo i uvek će ih biti,to je svet u kojem živimo, ali ne i razlog da posustajemo.
Ljudi ponakada zaborave da nije sve u nekom interesu, da nije sve u materijalnim stvarima, dobiti ili šta već, ponekad ljudi rade nešto i iz nekih viših ciljeva, a to je nekim neshvatljivo.
Odličan post, emotivan. Sve si lepo rekla a do sada si i pokazala svoj kvalitete i mislim da nemaš razloga da odustaješ zbog onih koji samo govore a ništa ne preduzimaju. Takvih će uvek biti, ali mi koji smo iza tebe i uz tebe treba da ti budemo dovoljan dokaz da je ovo što radiš vredno pohvale i da tvoj trud oko svih tekstova i aktivnosti pokazuje koliko ti je stalo. Koji su razlozi i interesi nije uopšte bitno!
.. i bespostedno moderisi komentare pacijenata!
Energija,ohrabrujuce misli i podrska !
S moje strane saljem i ogromnu kolicinu optimizma.
Hvala tebi…
Dragana, zaista imas sjajne blogove i redovno ih citam Na polju PR-a kada se pojavi neko nov nije bas dobro dosao i to znam iz licnog iskustva, gledaju kako da ti “polome” noge da ni bi isla napred. odlicna si i samo napred.
Moja skromna podrska !!!
Sta se branis ako nisi kriv?
Mojne, sa tim komentarima, samo peglaj!
Prava revolucionarka!
Sledeca slika, sa beretkicom, molim…ne mora brada! Dakle, ako se ne vidimo posle 13 tog…dobices svoju ulicu!
Što se tiče udaranja gadnih žigova olako, to na ovim prostorima tako ide. Uglavnom od ljudi koji nemaju argumente ili nemaju jasan stav o nečemu, a osećaju potrebu da se oglase.
Dragana,
Opet si pokazala da si hrabrija od mnogih.
Ja, 90-te ostavih odavno iza sebe zajedno sa onima koji su opravdanje za propadanje Srbije tražili u “mračnim silama opakih namera”.
Lično, puno sam naučila čitajući tvoj blog i puno, puno ti hvala na tome!
Podršku imaš 100%!
Ne dirajte nam Gagu
))
Gago, teorija zavera oduvek ima plodno tle svuda, ne samo kod nas. Ljudi vole bajke. U bajkama mora da postoji zli carobnjak ili vestica, neki zmaj, i lepa princeza i hrabri vitez ili to onda i nije neka bajka. Ma sta cinila uvek ce biti onih koji i u najboljoj nameri vide zlo. Uvek ce se naci neko ko ce citirati Dostojevskog i reci da je “put do pakla poplocan dobrim namerama”. Uvek ce biti onih koji ce reci “za koga ti radis?”. Ali podseticu te na jednog velikana, Abrahama Linkolna. Prek u mladosti, naucio je kasnije da se obuzda i ne odgovara na izazove to mu je donelo mnogo koristi, pre svega jer se mogao fokusirati na ciljeve. Jednom je rekao na pitanje zasto ne odgovara na optuzbe: “Ako bih poceo da odgovaram na sve optuzbe koje ljudi iznose o meni mogao bih slobodno zatvoriti ovu kancelariju. Zato ne odgovaram. Ako zbir mojih dela na kraju mog veka bude dobar onda sve sta su lose pricali o mene nece vredeti ni crvljiva boba, ako zbir mojih dela na posletku bude los – ni stotine andjela na nebu koji ce se zaklinjati da sam ja dobar nece me spasiti”.
Dakle Gago, radi ono u sta verujes, ne opravdavaj se i ne trosi energiju na opravdanja, demantije itd… Ne primaj sve k srcu. Seti se zlatnog pravila da je demanti kao kad neko iscepa dzak pun perja a ti se rastrcis da sakupljas to perje po dvoristu. Zaludan posao.
Radi ono u sta verujes i ne obaziri se na zlonamerne kritike.
Svi smo u istoj utakmici ali ne guramo svi loptu ka istom golu, zato je i zanimljivo.
Uzivaj u danu.
Gaga, mislim da je sada definitivno vrijeme da se prebacis na WordPress i na svoj hosting i domenu (domenu vec imas). Ovo je postalo pre profesionalno da bi blogala na nekom blog servisu
Dragana,
Redovno iscitavam Tvoja zapazanja, razmisljanja i komentare u blogu koji sjajno odrzavas (mada retko kada ostavim komentar).
Samo nastavi tako.
Imas i od mene jos dodatnog “vetra u jedra” i kakvu-takvu kolicinu energije koju Ti prenosim i ovom podrskom.
A za ove sa kojekakvim komentarima znas kako narod kaze: “Psi laju – vetar nosi”.
Redovno citam vec tri meseca tvoj blog koji sam nasla trazeci bilo sta o PR-u. Prvi put se javljam, ovo ne treba otcutati. Kada informacije o PR oblasti ne nadjes ni na zvanicnom sajtu Drustva, pa procitas na licnoj stranici mlade zene (samo si pet godina starija od moje cerke) koja ih nudi nesebicno, kao da hoce da ih podeli bas sa tobom, a pri tom ima podrsku i (ili) interesovanje drugih blogera, pretpostavljam i PRofesionalaca, onda sa strukom, udruzenjem, vodecim ljudima u PR oblasti, mora da zarati. Establisment tvoje struke ne dozvoljava da se lako probijas na putu ka celu kolone. U ovom slucaju kada si izlozena mora da te uzmu u zastitu, od toga im zavisi ugled. Ti vise doprinosis dobrom ugledu PR-a nego svi oni zajedno. Ti nisi PRovokativno i bezobrazno raspolozena, ali se nadam da ces PRofesionalno da PRodrmas “umisljene”, PRoduzis hrabro, vec si stekla PRijatelje na svom blogu. Sloboda se osvaja tesko.
Drzi se Dragana,
trebas nam i ti i tvoj blog … i ako treba neka pomoc tu sam!
Super pises, ne obaziri se na one koji ne razumeju da to moze biti i samo zadovoljstvo..
Šta reći nego guraj i dalje po svome jer je pravac dobar, namjere iskrene, stavovi korektni i zanimljivi.
Uz rizik da ću zvučati profesorski, tj. kao da se pravim pametan, želim samo da ti kažem dobro „dobro došla u igru!”.
Govorim ti to sa pozicije svoje struke, pozicije novinara.
Situacija sa kojom se ti sada suočavaš, u Srbiji je uobičajna. Po prirodi tvog posla do sada si komunicirala sa javnošću uglavnom o temama koje se tiču tvoje banke. Tu nisi nailazila na vece probleme.
Sada si medjutim, kako si i sama rekla, upoznavanjem interneta, otisla korak dalje. Pises o razlicitim temama sa aspekta profesionalca koji ima svoje misljenje. Ovo je tvoj blog i mozes da pises o cemu zelis.
Kao novinar pisao sam o brojnim temama. Ne bi verovala zbog kakvih, naizgled bezazlenih tema, su mi stizali „saveti, preporuke, pitanja a bogami i pretnje”. E tu vec sve zavisi od tebe.
Ukoliko onda pokleknes i popustis, prvo ce misliti da te drze u saci, a drugo, sto je jos gore, izgubices samopouzdanje pa ces se cak preispitivati da nije zaista u tebi neki problem. Da mozda stvarno ne gresis negde i preterujes.
E tu onda igra ona klinacka recenica koju cesto cujemo „pokazi mu zube” ili „zvekni ga prvi da vidi da ne moze da te zeza”.
Lako je reci ali nije jednostavno uraditi. Kajem se sto, kada sam bio mladji, nisam to cesce cinio. Sto sam duze u ovom poslu shvatam da upravo tako i treba raditi. Pokazati zube ili malo pomirljivije receno, ne dati na sebe. Uostalom, to je i prirodno.
Bas zbog svega sto ti napisah (izvinjavam se svima zbog ovog poduzeg filozofiranja), mislim da nije dobro da cenzurises tekstove. Tako se to zove, budimo realni, administriranje je blaza rec za cenzuru.
Kao sto rekoh, pusti sve komentare pa ce javnost sama uvideti ko je ko i znace kome verovati i sto je najvaznije, uglavnom ces od te iste javnosti koja te napada dobiti i zastitu.
Pusti sve komentare(izuzev onih sa psovkama ukoliko ih ne zelis ovde), i dozvoli nama da ih tumacimo i ako treba osudjujemo.
Ti ovde pises iskreno i dobro (moje misljenje).
Nemoj da dozvolis da grupa „zadrtih” koja bi se posvadjala i u redu za burek, urusava tvoje samopouzdanje.
Nasa zajednicka iskustva, u ovakvim situacijama, vremenom postaju najjace oruzje kojim se branimo od…..tja….ne znam kako bi ih nazvao…Kojekakvih!
Zato, samo napred!
Pozdrav svima!
Nego sta nego si opaka
I ja cu te uvek podrzati.
Tvoja JJ
Redko kad covek vidi tako brzo reagovanje i podrsku kao sto si je ti dobila, nasa Dragana….
Ali bih te molio da razmislis o tome da li ces stvarno odustati od objavljivanja svih komentara. Naime dobro je da se vidi sta sve predstavlja to drustvo i zasto ima Srbija los imidz – bas zbog takvih! Radje jih obradi ili ce jih obraditi drugi, ukazati na njihovo stetno delovanje koje je ponekad stvarno i nehoticno, vise posledica okoline u kojoj zive i trulezi kojom se napaju pracenjem medija nego su to njihove stvarne zelje. Jer njihovom javnom “obradom” pomoci ces i ostalima da se bore sa njima. Sve vise i vise ljudi ce dolaziti na blog i “susrest” se sa prkazom odredjenih radnji te obrazlozenjem njihovih posledica.
jer ljudi cesto reaguju sasvim drukcije nego sto bi inace kad su emotivno pogodjeni – to jos posebno vazi na tim prostorima gde se ljudi ne uce od malena asertivnom, nenasilnom resavanju sprova i razmirica, nego se slave oni koji to resavaju snagom ali nazalost ne snagom argumenata.
Jako puno ljudi naime treba uzor i ti i ostali koji komentarisu mogu jim pomoci svojim pristupom i nacinom te pre svega prikazivanjem sta su stvarne posledice odredjenih akcija ili pristupa. Zato te jos jednom molim da razmisli dobro o svojoj odluci – jer tvoj blog je odavno presao osnovni cilj zbog kojeg si ga zapocela. On je sad i prozor znanja i mesto gde su susrecu razlicita misljenja te kristaliziraju resenja.
U momentu kada je prvi talas krize poverenja u domace finansijske institucije dosezao razmere cunamija, smatrao sam da PR profesionalac koji radi u banci i ZA banku ne moze sebi da dopusti komfor ignorisanja vrlo napete i potencijalno destruktivne situacije, narocito ako ima vrlo uspesno izgradjen online ‘presence’ i gde mi – njegovi (tj. tvoji) citaoci – vrlo dobro znamo da radi kao PR jedne velike domace banke.
Ignorisanje situacije moglo bi se tumaciti kao izbegavanje problema (“safe” igra) ili usiljeno odrzavanje slike da “na zapadu nema nista novo”. A ma koliko ova kriza bila ozbiljna (a mislim da njene prave razmere pojmi smesno mali procenat ljudi), ona je tebi – tebi kao PR strucnjaku koji radi u banci – jedinstvena zivotna sansa (ne jedina, kazem – jedinstvena)! Imati licne hrabrosti, profesionalne utemeljenosti i kicme da se svoj stav javno izrazi je velika stvar. I mislim da si napravila odlican potez sto si preduzela rizik i “otvorila se”. Mozda ces u nekom zbiru nakon krize proci sjajno, mozda manje sjajno (kao prorok, komentator ili analista – svejedno), ali da si ostala nema na to sto je pocelo da nam se desava, ti bi bila samo jedan obican bezlican broj na nekoj statistici koja nikog posebno ne zanima.
Moj stav kog si ovde citirala bio je – pretpostavljam – prilicno neprijatan za citanje, ali moja zivotna filozofija “kreativnog konflikta” je da se najbolje iz osobe moze dobiti tek kada se ona navede (provocira?) na to… Naravno, i ta provokacija mora da bude utemeljena i nikako zlonamerna, sto mi nikada i nije bio cilj.
Sve najbolje!
@ Dušan Katilović: hm, zanimljiv ti je pristup. I da, nije blo lako pročitati takav komentar; ok, ali verujem da su nakon toga čitaoci počeli da dobijaju mnogo više od mene. Zahvaljujem!
Inače, komentar Dušana Katilovića razumela sam kao vrlo razuman; i sama bih postavila isto pitanje u opisanim okolnostima.
Bilo je pre svega konstruktivno
Jedno prosto pitanje:
Osam gladnih, promrzlih mačaka sedelo je na drvenoj ogradi pored reke. Na drugoj stani bilo je selo. „Tamo mora da je jako toplo i ima puno ukusne hrane i… kako bismo bile srećne da smo tamo…eh da smo tamo…“!!! Četiri mačke odlučiše da odu. Koliko ih je ostalo na ogradi?
Ako su zivele u Srbiji najverovatnije sve. Od odluke do izvrsenja u Srbiji je obicno nekako predalek put – barem za vecinu. Ljudi (macke) vole komentarisati, vole prihvatati snazne odluke ali one obicno izvrsavaju onoliko kao sto obicnu traju novogodisnje – do petog januara… Jer ako nesto zelite onda treba nesto i da ulozite u to – cak i ako zelite dobitak na lotu morate u najmanju ruku otici uplatiti. Nema promena bez odredjenog odricanja ili bola. Ljudi smo naime bica koja se posle odredjenog vremena naviknu na sve – pa cak i na vanjskom posmatracu neugodne situacije ako one dovoljno dugo traju. Svi naime znaju da je skola (ali ona ozbiljna a ne ona gde mozes kao u trafici da dobijes uverenje) koristna stvar i da moze puno poboljsati vase sanse za uspeh u zivotu. Ali ona znaci barem privremeno odricanja. dok drugi bance i vesele se te uzivaju vi morate uciti. Ali kasnije kad vi dobivate kamate na ulozen trud ovi isti ljudi se zale na to kakva je to nepravda sto vi toliko vise zaradjujete od njih, da to nije pravedno i da bi morali imati vise socialnog osecanja te deliti svoju zaradu sa njima – barem u vidu nesorazmerno velikih socialnih davanja…
Srbija ce morati otici na put ka boljem zivotu. A to nece biti put gde ce se cediti med i mleko nego gde ce trebati uloziti stvarne napore. Onima koji ce to ciniti mozda neko odredjeno vreme nece biti lako i na prvi pogled ce izgledati kao da su “macke koje jos uvek sede na ogradi” cine pametnije stvari. I mozda cak i sve nece doci do “toplog doma”. Ali sigurno postoji mnogo veca verovatnoca za bilo koju “macku” koja ce krenuti da ce joj biti toplo i da ce dobiti hranu ako ide na put nego ako ostane sedeti na ogradi. I naravno ako bi sve krenule na put i pri tom si pomagale njihove sanse bi se u bas puno povecale!
A najgljuplja stvar koju mogu da ucine je to da one koje ostaju govore onima koje idu kako su glupe (iako je to tako ljudski i toliko srpski). Podsetit cu vas na staru mudrost koja je vodilja guski. One lete u obliku slova V i time lete puno brze i puno dalje nego sto bi letele pojedinacno (po secanju cini mi se da su naucnici izracunali da je rec o 72%). Kad se jedna umori, zameni ju druga – ali jos uvel lete zajedno i u istim pravcu. One od pozadi neprestano daju podstrek onoj koja predvodi i koja ima najtezi posao (ne govore joj da je budala sto ide napred i utire put!). Ako se koja povredi dve guske ostaju sa njom do njenog oporavka ili smrti i brine o njoj (pa se je zato svima lakse “boriti”). Eh da je ljudima pa i Srbima pamet gusaka!