“Iz ovog aspekta”, nastavi g Mak, “da ne ostavim bez odgovora pitanje koje ste mi postavili na početku (da li more govori ili ćuti) odgovoriću Vam da more govori o svom ćutanju. Stajati blumovski pred morem znači biti vođen svojim asocijacijama kroz sve tajne i dubine mora, razgovarati sa ribarima i s talasom- a ne izneti ništa. Džojsovski pak se zaroniti u želji da se opipa oblina svakog talasa, sagleda boja svih dubina, oseti ukus svih korala – to znači taštinu. Istina prometejsku. Pregršt relikvija.”
“Kasnije sam”, nastavi g Mak, “ispratio jedan voz, zatim dočekao jedan brod. Zatim sam lutao obalom sasvim neodređeno i bez plana. Meni, prijatelji, nesezonsko more mnogo bolje prija i više koristi mom duhu nego kamijevsko vrelo leto. Letnje je more, bar za mene, suviše ezoterično, banalno čak. Svuda po žalu – jeftine konzerve turističkog seksa.
A more se kupa s jeseni i zimi. Golo kao od majke. Pod pazuhom miriše na večnost. Među nogama krije zvezdu.”
“Eseji – autopoetike” – Danilo Kiš
…Od ranih jada zaljubljena u njegove reci…Predivno