Dosta je načina da odjednom shvatimo težinu i prolaznost života.
Najbrži je onaj u kojem u trenu izgubimo nekog predragog, prevažnog. Ništa više nije isto.
Čini se, sunce slabije greje.
Čini se, vetar duva jače, bučnije…
Čini se, nismo sami – a samoća nikad vidljivija… opipljiva… dosledna.
Šta smo, ko smo, gde smo… gde sad do-vraga da se okrenemo?!
Kako se polomi neka važna slika, tačnije okvir jedne važne slike. Ona, ta slika, bez rama najednom ispada, osipa se… njeni delovi, slabi i nestalni ne pronalaze više svoje mesto.
Jednoga jutra, trećeg dana septembra, u cik zore, mojem se porodičnom portretu polomio čvrsti ram. 
Prošlo je osamnaest dana… isto toliko noći… A tuga, uporna, samo se migolji i menja svoj podmukli oblik: čas je bes, čas je mržnja, čas je tiha patnja. Svaki put baš onakva kakvu najteže podneti uspevam.
Sinoć među knjigama, u polici, u najdražem redu jedna knjiga doziva. Njen autor na koricama upisao posvetu. “Gagi od tate!”
Neutešna…
Redovi njemu, profesoru doktoru Slobodanu Vujoviću, koji je bogato darivao moj duh i snažno verovao u moju snagu… mom tati kojeg više nema.
Dragana Vujović Đermanović
).
