To bi se pre godinu dana reklo: “Odnosi s medijima”.
Mediji su danas mnogo širi pojam.
I šta se primećuje. Družim se sa kolegama iz PRofesije; neki od njih otvoreno su mi rekli da svoj odnos sa klasičnim medijima smatraju sve siromašnijim. Naime, to malo para u budžetu marketinga koji je svima preostao najtraženija je “roba” medijima koji su u krizi (zbog SEKE u još većoj, ali u krizi i bez nje uz smanjenje prihoda od oglašavanja od preko 30%). Tako lenji PR-ovci koriste neuporedivo manje marketinške budžete za promociju na redakcijskim stranama uspešnije nego ikada. SVAKOGA DANA (a, dakle, radim u mediju) DOBIJEM BAREM JEDAN “PR” TEXT – klasičan bullshit materijal radi objave u novinama! Bez blama, kolege iz PRofesije takve flajere šalju očekujući zahtevajući objavu u novinama “pošto se oglašavaju”.
Ima tu i nešto dobro; svoju radoznalost i kreativnost (koja je u najavi, ali još nepotvrđena) usmeravaju ka tzv. novim medijima (social media, social networks, online magazini…).
Ali gde je tu balans?!
Traditional and Social media have unique strenghts.
Novi mediji imaju tu najcool osobinu autentičnosti i brzine uz jedinstveni (user generated) sadržaj. Međutim, klasični mediji sa uredničkim kredibilitetom i dalje dopiru prilično duboko.
U SRB internet koristi oko 1,8 miliona građana. Print medije čita 2,8 miliona.
Jasna je poenta – Balans je ključna reč!
U zavisnosti od ciljeva komunikacijske strategije ili pojedinačne akcije, definiše se fokus na određenu grupu/e medija. Bez obzira na naše trenutne ciljeve, jednako je važno kvalitetno komunicirati i prema novim i prema tradicionalnim medijima.
Ukoliko pogledamo – osnov za mnoge online polemike, tj. šibica koja pali vatru po raznim web lokacijama je često upravo tekst u tradicionalnim medijima (da li iz online ili papirnatog izdanja).
VOCUS-ov white paper “Leveraging the power of Traditional media to achieve maximum PR results” sadrži i 5 razloga zbog kojih PRofesionalci morali dovoljno pažnje posvećivati i tradicionalnim medijima:
- Kredibilitet (većine) tradicionalnih medija
- Domašaj (reach) – uz najobožavanje blogova (da ih uzmem za primer) u našoj zemlji ih je svega par komada koji na dnevnom nivou imaju više od hiljadu jedinstvenih poseta; Koliko znate novina, magazina,TV i radio emisija čak i na regionalnom i lokalnom nivou koji imaju brojniju “publiku”? Sigurno više nego par… Još jedan PRimer: FB iz SRB koristi 1,2 miliona ljudi ali zvanična FB statistika kaže da prosečni korisnik Face Book-a ima svega 100 “prijatelja”.
- Gorivo za nove medije – klasični mediji su inspiracija i novim medijima. Dobra priča u Novostima ili Danas-u lako će naći put i do korisnika FB-a i Twittera.
- PotRebni smo im – zbog smanjenja zaposlenih, rezanja troškova, raznoraznih unutar-redakcijskih poteškoća ovo je vreme kada su PR-ovi stvarno vredni novinarima u tradicionalnim medijima. Novinara ima fizički manje u redakcijama, a posla je više i svakako će lakše prihvatiti vaše dobro osmišljene i kvalitetne ideje (sugestije za teme, intervjue, akcije). Takve (kreativne) ideje, novinari će i ceniti (a svi znamo šta to znači).
- PRilika - obzirom na to da je sve veći broj PR-ovaca zaintrigiran i (konačno) okrenut i ka wild dešavanjima na world webu konstruktivna kolaboracija sa tradicionalnim medijima daje vam stratešku prednost.
Think about it!
Online mediji i web zajednica su samo još jedna nova javnost u popisu javnosti sa kojima se odnosimo.
Oni ne menjaju postojeće javnosti, ne čine ih manje važnim… šta više => traže naše dodatno angažovanje ali za rezultate neuporedivo većeg dometa.
Balans je, još jednom, ključna reč.
D Dj
Super tekst! Ja nikako da završim čitanje “Gerila marketinga” (čitam je duuugo, btw ne mešam PR i Marketing
) ali i ovo što sam uspeo da pročitam sasvim je jasno. Tu se takođe govori o širokoj paleti “instrumenata” i nikako se ne isključuju tradicionalni mediji.
I sama si lepo rekla, radi se samo o “jednoj novoj javnosti u popisu javnosti” od kojih svaka ima svoje kvalitete.
Hm, obično nemam šta da dodam, jer je u tvojim postovima već sve rečeno, al´ sad ću k´o onaj mali Crnogorac što je progovorio u 7. godini jer dotle “nije im´o primjedbe”… Da li su online mediji i web zajednica još jedna nova javnost? Ili su online mediji samo još jedan komunikacioni kanal sa postojećim javnostima? A web zajednica samo deo postojećih javnosti, sa recimo “specifičnim dodatnim interesovanjem” i “proširenim dodatnim znanjima”?
Kao što si i sama rekla, u online medijima se prepričavaju offline mediji, a videli smo i da offline mediji pišu o online autorima. Razlika je samo u načinu na koji se neko informiše, ali to (bar po meni) nije dovoljno da bi se oni koji za svoje informisanje koriste web definisali kao nova javnost. Naravno, ako hoću da plasiram vest o web alatu, web dizajnu, ili bilo čemu drugom što u sebi ima “web”, web ću i koristiti, ali je to, po meni, samo poslovna javnost čije interesovanje ima specifično usmerenje, ne i nova javnost… Grešim li negde?
Spomenula si kredibilitet. Slazem se, ali kamo puste srece.
B92 se srozao sa “Velikim Bratom”, a da iz toga nisu izvukli nikakav nauk pokazuju svakodnevno nam u jutarnjem programu nabijajuci “Ekolostrum” i slicne “proizvode” niz grlo. Onaj opeglani sto “Kuva srcem” (ne znam koja je televizija) ne moze ni da osoli supu a da nam na nos ne nabije ime proizvodjaca…Primera na tv-u koliko hoces…za novine, da li je Politika kredibilna? Ja bih ocekivao da jeste. Jok. Na novinarku koja pise za dodatak Nekretnine se digla kuka i motika iz agencija za nekretnine jer je napisala nesto sto im nije po volji. Hteli ljudi da “bojkotuju” Politiku, da povuku oglase…da stanem bolje ovde…Kredibilitet, nacelno da, ali fakticki mozda negde drugde…u Srbiji ga (osim u retkih i izumirucih pojedinaca) nema IMHO
Meni više izleda kao da “tradicionalisti” shvataju kuda vodi “napredak” i da im se to ne sviđa. Forsiranjem važnosti i “veličine” medija (dnevne novine, nedeljnici, magazini, TV emisije, TV uopšte) i namernim minimizovanjem značaja Interneta kao i kanala komunikacije (kroz isti) sklanja se pažnja oglašivača.
bez dobrih leđa tj kvaliteta.
Nažalost za sve (medije i oglašivače) moraće malo više da se radi. Nema više samo sipanja u marketing i čekanja prodaje.
Više nije bitno imati jednosmernu poruku, sve je u dvosmernoj komunikaciji. Ne možeš samo da PR-uješ
Nisam siguran sta to iznenadjuje, jedna od najvecih srpskih izdavackih kuca ima jasnu politiku za objavu “pr tekstova”. Nista oglasivac – nema sanse!
Kako u tom trenutku nisam imao vise iskustava sa stampanim medijima u srbiji, to mi je delovalo kao normalno – tj daleko od normalnog pre uobicajno za zemlju u kojoj zivimo.
Tekst je zaista odlican i preko potreban.
Verujem da takvo razmisljanje PR-ova, u vezi sa online-om, lezi u vise razlicitih uzroka:
- ljudi zaista veruju da sajtovi imaju neogranicen prostor za objavu clanaka, te vele, jedan vise ce sigurno staviti, sto sa vecinom sajtova “svastara” i jeste slucaj. Jedino se retki sete da obrate paznju na strukturu i izbor objavljivanih vesti, kao i njihov broj.
- i brzina promene vesti je nesto na sta se racuna, opet da ce ubrzo i pristigla vest doci na red.
- takodje, ne treba zaboraviti da u velikom broju slucajeva, mnogo razlicitih sajtova objavljuje preuzet sadrzaj, cime se stice utisak velikog broja objava i dobre online pokrivenosti.
I naravno, ne treba potceniti uticaj subjektivnog pri pravljenju izbora. Osoba koja se najcesce informise putem online medija, aktivno ucestvuje na forumima, FB-u i slicnim mrezama, ce logicno pretpostaviti da to radi i veliki broj drugih ljudi.
Zato si potpuno u pravu kada iznosis brojke, jer cinjenice tog tipa su izuzetno bitne, ali i cesto zaboravljene pri pravljenju strategije, sto se naravno kasnije odrazava na celokupan rezultat.
Naravno, apsolutno se slazem da novim medijima treba prosiriti vec postojecu listu medija, kao i da je pronaci “balans” kljucno (ovde, kao i u svemu drugom:).
Ivane, mislim da si delom u pravu, ali da delom i nisi. Naravno da se “tradicionalistima” ne sviđa kuda sve to ide i naravno da prosečnog čoveka mrzi da uči nešto novo, ma gde i ma šta radio, pa makar i u medijima. I naravno da se svi oni bore da se ništa ne promeni, a sve je još razumljivije kad se zna kako se i koliko često menjaju ljudi na odgovornim pozicijama u određenim medijima. Njima je bitno da dok su tu sve izgleda OK, a “posle njih potop”… Međutim, treba uzeti u obzir i činjenicu da je u 2008. 98,4% domaćinstava imalo TV, a samo ih je 33,2% imalo Internet priključak (http://bit.ly/r0XsY). Pored subjektivne (i namerne) minimizacije značaja Interneta kao kanala komunikacije, objektivna je činjenica da je Internet prosečnom Srbinu i dalje mnogo manje bitan (i dostupan) od klasičnih medija. Zato, po meni, na Internet treba gledati kao na još jedan kanal komunikacije, usmeren na određenu populaciju koja, ma čime da se bavi u životu, poseduje određena dodatna znanja i interesovanja…
@Pedya: tzv. “online zajednica” je dakako nova javnost u Odnosima s javnošću. Šta više, pojedine agencije i kompanije je nadalje segmentiraju (blogger relations npr.)
Ako razmislimo prostom logikom – ok, javnost jeste celina.
Hm, stoga bi možda delovalo čudno koristiti različite komunikacijske alate za uspotavljavanje, održavanje i unapređivanje odnosa sa npr. lokalnom zajednicom, Vladom (government relations), konkurencijom (industry relations), klijentima (customers relations), medijima (media relations), investitorima (investor relations)…
Pri strateškom definisanju PRofesije, međutim, prosta logika nije mudar izbor.
Peđa
u pravu si.
Internet jeste samo još jedan kanal komunikacije. Ono na šta sam želeo da se osvrnem je segmentiranje tržišta ali mi je forma komentara nekako kratka.
U ovom trenutku mi možemo segmentirati tržište po volji i ciljati tačno šta želimo a ne pokušavati da pokrijemo kompletnu populaciju masovnom reklamom/PR/objavom.
Ja se nadam da ćemo do kraja septembra dobiti podatke od jednog drugog medija, koji nije pokriven do kraja zvaničnom statistikom a koji je daleko prisutniji u narodu, mobilni telefon.
Mislim da ćemo biti iznenađeni sumiranim rezultatima i korišćenju interneta i servisa kao i mogućnostima koje “mlađe” generacije koriste.
razmisljam danas citav dan, slusajuci novinare koji kukaju na zlosutnom sudbinom nedemokratske Vlade i vec cuvenog Zakona o informisanju. Nije o njemu rec, jer on ovde nije bitan i los je ali me je zacudilo da niko nije rekao u stilu ako nas drzava kinji u offline medijima pa mi cemo koristii internet, blog, socijalne medije … da dopremo do nasih susalaca gledalaca. Uvek cemo naci nacina da objavimo info do koje smo dosli. ocigledno je potrebno jos puno vremena da shvate da ako hoces uvek mozes doskociti vlasti…
Inace Gago da la si nam odlican primer jer se nekako ponekad znesemo pa se samo orijentisemo na jednu ili drugu javnost….
Sto Milos rece, cesto se preterano fokusiramo i budemo iskljucivi. Iz prakse tvrdim: dobar balanse se MOZE i MORA ostvarivati. Ne moze se govoriti o subordinaciji jedne grupacije medija drugoj, niti bih licitirao da ce online mediji i online PR u potpunosti potisnuti konvencionalne odnose s medijima. Naprotiv, imam utisak da ce se oni, bas kao i sami konvencionalni mediji, jos dugo, dugo odrzati.
Dalji razvoj odnosa s javnoscu, kako si i sama navela, dovesce do daljeg segmentiranja online zajednice. Za sada, sve ide u dobrom pravcu
@Miloš
Zanimljivo zapažanje. Moglo bi se znači desiti da novi zakon učini veliku uslugu on-line informisanju (a samim tim i svim PRatećim sadržajima) – Mada, pošto će takve informacija verovatno izgubiti deo kredibiliteta (ne zbog novih medija, već zbog potrebe da se “zametne trag”) – ispada da će zakon (očekivano) podstaći neke negativne pojave koje pokušava da suzbije. Goodbye informisanje, dobrodošle glasine…
U svom mestu izdajem lokalni list, a „pratim“ ga i sajtom koji se bukvalno osvežava kad god ima neke nove vesti ( u ponoć – OK, u ponoć). Pošto je neisplativo imati više od dva zaposlena, sve ostale saradnike sam bukvalno stvorio – a morao sam da „stvaram“ i PR -ove.
U aprilu 2007. godine niko nije ni pominjao taj pojam ovde, a danas uprava, svaka škola, a posebno sportski klubovi, razna udruženja itd. imaju ljude koji nas zatrpavaju tekstovima. („Hoćete da objavimo rezultat? Nema problema, ali donesite sve podatke sa utakmice i napravite od toga kakav-takav tekst.“)
Ima tu, naravno, itekako „bullshit testa“, ali ljude lično ili uredničkom selekcijom i na sajtu i u listu „obaveštavam“ šta je „meso“ za publiku.
Moje zapažanje je da saradnja online i offline sveta može vrlo lako da teče – i mora. Vesti sa sajta danas su ovde relevantan izvor bar, ako ne i više, koliko novine. To uopšte nije teško zaključiti po feedbacku koji „bruji“ u maloj redakciji. Mi smo svoju online publiku prosto stvarali brdom vesti i fotografija o kojima su mladi govorili „starima“.
Nećemo stvoriti carstvo, ali smo napravili malu informativnu šemu u godinama kada se mediji tope kao led na suncu.
Ta veza klasičnog (novine) i novog (sajta, pa ide blog, pa FB, pa twitter…) meni danas izgleda savršeno lako ostvarljivom i neophodnom. I isplativom, koliko-toliko.
Prednost novih tehnologija je brzina, ali to je i mana koju, kroz analitičke „spore“ tekstove, „zalepi“ štampa, lečeći istovremeno svoju manu – sporost. Uvezani u čvor, daju pravu sliku. međusobno se „gađaju“ temama i plasiraju ih svako na svoj način.
Ničeg od ovog ne bi bilo da nismo, na startu, pošli obema stazama. Novina bi još „stvarala ime“, sajt bi bio suviše nekomercijalan. Ovo je, rekao bih, balans o kojem govoriš, primenjen na lokalne medije?
Šteta je što primeri opstanka (u ovom slučaju nastanka) novih medijskih struktura u malim sredinama nisu češće predmet analiza. Pomoglo bi to nama, ali bi i mi imali šta da kažemo.
Hej, pa ovo je skoro nekakva mini case study!
Veoma malo prostora i šansi se daje online “kanalu” informaisanja koji je brži, efikasniji, isplativiji a ako tome dodamo i dostupan na sasvim jednostavan i besplatan način, stvar je skoro pa sasvim jasna i definisana. Kvalitetan blog ili bilo koja druga web platforma uz pomoć jednog novinara saradnika na terenu ili čak bez njega može postići mnogo više nego klasična, spora inertna redakcija.
Problem koji se javlja na relaciji ova dva “kanala”, potiče iz offline medija i postoji u glavama onih koji ne žele da urade išta kako bi se prilagodili. Primena novih tehnologija omogučuje nam da samo nekoliko minuta po održavanju bilo kakvog skupa ili manifestacije putem internta izveštaj, sa pratećim materijalima bude dostupan auditorijumu koji je nesagledivo veči i značajniji od bilo kog štampanog medija u Svetu.
I na kraju bih rekao da statistika ponekad govori mnogo ali je ipak samo statistuika. Procenat korisnika interneta u Srbiji neće nam puno pomoći iz više razloga. Recimo da li su te dve grupe konzumenata ovih (1,8 Mio) i onih (2,8 Mio) medija dve grupacije koje su podeljene neprobojnim zidom ili treba malo opuštenije gledati na to?
Recimo da dodamo ovom pregledu broj nepismenih i nesposobnih za to imali bi sliku Srbije u kojoj svi nešto čitaju i prate a to svakako nije tako.