Dosta je načina da odjednom shvatimo težinu i prolaznost života.
Najbrži je onaj u kojem u trenu izgubimo nekog predragog, prevažnog. Ništa više nije isto.
Čini se, sunce slabije greje.
Čini se, vetar duva jače, bučnije…
Čini se, nismo sami – a samoća nikad vidljivija… opipljiva… dosledna.
Šta smo, ko smo, gde smo… gde sad do-vraga da se okrenemo?!
Kako se polomi neka važna slika, tačnije okvir jedne važne slike. Ona, ta slika, bez rama najednom ispada, osipa se… njeni delovi, slabi i nestalni ne pronalaze više svoje mesto.
Jednoga jutra, trećeg dana septembra, u cik zore, mojem se porodičnom portretu polomio čvrsti ram. 
Prošlo je osamnaest dana… isto toliko noći… A tuga, uporna, samo se migolji i menja svoj podmukli oblik: čas je bes, čas je mržnja, čas je tiha patnja. Svaki put baš onakva kakvu najteže podneti uspevam.
Sinoć među knjigama, u polici, u najdražem redu jedna knjiga doziva. Njen autor na koricama upisao posvetu. “Gagi od tate!”
Neutešna…
Redovi njemu, profesoru doktoru Slobodanu Vujoviću, koji je bogato darivao moj duh i snažno verovao u moju snagu… mom tati kojeg više nema.
Dragana Vujović Đermanović
žao mi je
Jako mi je žao Gago, moje saučešće.
moja najiskrenija sućut.
Reči utehe ne postoje, samo saosećanje. Najiskrenije saučešće.
Uh, znam kako ti je
Zao mi je…
Tuga nikad neće prestati, samo će i dalje menjati svoj oblik i intenzitet.
Moje saučešće.
Iskreno saučešće.
Draga devojčice, moje iskreno saučešće.
Pusti svoju tugu da traje onoliko koliko ti je potrebno da je proživiš. Zatim će doći dani koji će, lagano, postajati drugačiji. Menjaće se sve dok ne osetiš nešto neverovatno: roditelj ne umire već odlazi da bi nas naučio tajanstvenoj, skrivenoj mudrosti, poslednjem daru koji može da nam pruži.
Iako bez fizičkog prisustva, svaka pomisao na njega neće uvek rađati tugu.
U tome i jeste taj poslednji dar: saznanje da ćeš osećati kako te, na neki neverovatan način, štiti kad si bespomoćna i kako te podstiče kad si tužna i bezvoljna.
Samo budi hrabra i sačekaj još neko vreme…
Dragana, iskreno mi je žao, poznajem taj bol.
I…doći će dan(u koji sada ne možeš da veruješ) kada ćeš moći, bez suza, da se osmehneš nežno kada pomisliš na njega. Jer roditelj ostaje uvek tu nad nama,sa svime što nam je darivao, gde god bio.
I da, od te tuge devojčica poraste.
Mislimo na tebe, imaš uvek našu podršku
Moja iskrena sućut:-(
Ja nisam imao hrabrosti da napišem ni jedan red. A bio je moj najverniji čitaoc. Otišao je pre skoro pola godine. Plakao sam samo dva puta. Kada su spuštali kovčeg. I kada sam čitao tvoje redove. Hvala ti.
Moje iskreno saučešće.
Ako ti je neka uteha, doživeo je da vidi tebe kao odraslu osobu i da upozna tvoju porodicu i tvoje 2 slatke princezice.
I ja pokusavam da sastavim ram svoje porodicne slike… punih 10 godina. Na zalost – ne ide mi. Mozda nisam dovoljno vjesta. Ostala su mi sjecanja, fotografije, njegovi spisi i licne stvari, mirisi koje jos uvijek osjecam, kao i nerazdvojni dvojac: crvena ruza i svijeca.
Moje iskreno saucesce Dragana
niko te sad ne moze utjesiti,znam…
primi iskreno saucesce
Draga Gago,
potpuno te razumem i saosećam s tobom. I moj se ram polomio pre dve nedelje, neutešna sam i nema reči koje bi mogle da nas uteše. Živimo dalje, sa tugom i bolom, za one koji ostaju, za našu decu i nas same.
Oh…