2,99

Ima četiri neke osobe, vrlo bliske jedna drugoj. Tačnije, gotovo na silu i bez pitanja spojene u jednu.

Nešto se ovih dana domunđavaju. Nisu sve iste. Šta više: skroz drugačije! Gurnu neku malu… neku krhku… detinju… neku srnu u prvi red, pa se onda bore oko neke teme. Oko nekih divljih zveri. Oko nekog bola. A ona mala (iz prvog reda) gleda. Sluša. Širom otvorila svoje krupne oči… tužne. Gleda, sluša… ne diše. Pita se: “šta ja tražim ovde?” Pita se gde joj je mesto… gde je dom… gde je mir… gde je voda… sve onako sama za sebe. One je muče svojim rečima… Bole je reči… zapisane. Bole je sećanja. Bole je slike.
Neke šetnje… malobrojne pretople. Boli je vreme… mesto. Boli je svaki onaj zarez koji joj je mekim rečima urezivan. Isprva kao ljubav. Ali kada se uklonila ta oštrica, ostala je rana. Dok je nož sekao oštro, britko, brzo… svakoga dana… bili su ispunjeni ti ožiljci. Krvarili su još tada… ali sasvim malo. Drugi je to bio bol. Sada su na tim mestima samo duboke rane. Baš duboke! Kao zarastaju. Ma koga varaš! Kao ne bole. Kao nisu (više) rane. To se, kažu, posle dovoljno vrema zove uspomena.

Ko to bira!? Ko to sme da radi?! Ko to tako može!? Ko to!? Zašto? Kome je nemir mir, a nesreća sreća. I šta to znači dati, a ne pripadati… ili sa druge strane pripadati, a ne dati. Ko to bira takve pravde?!

Sve znam. Sve sam pronašla. Toliko sam vremena provela na smetlištima i zgarištima te siline! Nisam ih uništila. Jer su sveta, epohalna. Veća od svake književnosti! Važnija od svih Pesama nad pesmama! Ostalo je smeće neko neki pepeo… neko malo ognjište nekog nepara. Koje smo založili. Da ugrejemo duše. Svaka hladna na svoj način.

Gori neka vatra silna! Još. Malko ispod tog sivog pepela… neki žar tinja. Vatra neka spava. Sasvim površno.
Kada ostaneš sam, bez svih koji daju smisao; ma ne smisao – nadu; kada odhodaju od tebe a nemaš izbora shvatiš kako je ludo ludo bilo verovati da nije sve smeće, da nije sve đubrište. Kako je sramotno bilo upaliti svetlo u večnom marku. Ko to sme tako da se (za)igra?! Nema li više svetla… zar ga stvarno nema… kako da tu bol izlečim. Gde je ta medicina. Ima li je na ovom svetu… u ovom životu… ili tek posle njega… ili nikada…

Vezani članci

• No Related Post