Život je knjiga
Pojave možemo posmatrati kao kontinuirane procese.
Možemo, tako, pretpostavljati da samo lagano klizimo iz faze u fazu… iz događaja u događaj.
Sve što smo do sada (u)radili ostavlja tragove u našim životima, životima naše dece, ali i u životima pokolenja.
Meni se ponekad čini još nešto: život nije samo (jedan) proces.
Život je kao knjiga.
Šta život, dakle jeste:
- Fino ili manje fino upakovan istorijat pojedinca.
- Pisan u prozi, poeziji… ili na primer u formi kratikh haiku stihova.
- Nužno sadrži Uvod, Razradu (života) i na posletku Zaključke.
- Sastoji se od poglavlja. Neka su manje, a neka više bitna za sam tok Radnje i Zaključak.
- Bitne godine, predeli i ljudi imaju svoje posebno mesto u apstraktima gde ih pojašnjavamo.
- Knjiga može biti lepa, može biti, mudra, može biti bolje ili lošije napisana. Može biti i uzvišena.
- Neka je napisana za publikovanje (i autor se njome ponosi) a neka je samo neki “Tajni dnevnik” zapisan za autora… čak ni za njega… napisana kako bi se mrak iz duše iselio na “hartiju”.
Ono što, međutim, čini svaku knjigu jesu rečenice!
Rečenice, naravno mogu biti pisane kao složene, proste… Ali svaka mora da sadrži dovoljno znakova interpunkcije kako bi knjiga bila živa, a život strastven.
Knjiga (života) mora sadržati i rečenice sa zapetama, sa tri tačke… te neke rečenice ponekad ostaju nedovršene.
Ali, najveći broj rečenica mora se završiti. Jednom masnom, debelom tačkom koja nas uvodu u novu rečenicu, novo poglavlje života.
Ako ne tačku, rečenica mora imati i debeli uzvičnik! Jer, mora se ponešto (pro)živeti vredno uzvika. Nešto (gromo)glasno. Nešto za na-sva-zvona odjekivanje!
Ima i upitnika, dabome… nečije knjige su sve u upitnicima…
Pejzaži, ljudi, prilike moraju se opisati kamijevski, ili onako kako je to činio Balzak ili Dostojevski… sa puno inrtospekcija, prideva, priloga, hiruški preciznim potezima pera. Neki pak pogledi pisani su joneskovski, brehtovski… perverzno… (samo naizgled) izvrnuto.
Neki su čista poezija… Mikina, Jesenjinova… Petrarkina…
Ima i rečenica, poglavlja koji su čista drama! Strašna tragedija, bolna istina o prevari, tuzi, izdaji, smrti, ostavljanju, zaboravljanju… sećate se Medeje? Ili Fausta… Na primer, neka su poglavlja danteovska… neka ostaju takva do kraja… čisti Pakao.
Ne umemo svi da pišemo knjigu. Stvarno ne. Mislim, piskaramo, škrabamo, pišemo pa brišemo… kopiramo neka tuđa poglavlja, ili čitave knjige… krademo tuđe knjige i potpisujemo ih svojim imenom.
Svi smo po malo “književni kritičari” tuđih knjiga (života). Neki su samo kritičari. Dobri pisci gotovo nikada u stvarnosti (pa ni u ovoj našoj priči) nisu kritičari. Oni su prosto – dobri pisci!
Svoj doprinos svetu isporučuju ostavljajući dobre knjige, poučne… vredne svrstavanja u školske programe! Vredne citiranja i re-objavljivanja.
Kakvu knjigu pišeš?
Ima li ona uzvičnike?
Ima li tačke? Ima li dovoljno često tačke?
Ima li sočnih prideva, dovoljno introspekcija… dovoljno dijaloga?
Da li si dobar pisac?
Učiš li da pišeš pišući knjigu ili si i dalje (kroz sve njene faze) bespomoćni početnik?
Da li živiš?
Kakav je naziv tvog života? Tvoje knjige?
Sramežljivo pokušavam da odgovorim na ova pitanja… malo me je strah… jer, ja želim da budem vrhunski pisac…
Vaša DDj
Vezani članci
Sjajno poređenje, zaista.
I činjenica je da ne umeju svi da pišu knjige – neki stalno prelistavaju tuđe, umesto da se posvete svojim… U pravu si i za znake interpunkcije, oni su vrlo važni. Ono što sam ja primetio u poslednje vreme je da mi se stalno umesto tačke pojavljuje zarez… i ove tri tačke… Hmm… tako se ne piše dobra knjiga… 
[...] tekst : Život je knjiga Podeli sa prijateljima [...]
…nemam komentara, ali ipak sam morao da ga ostavim….
Sudeći po mojim rečenicama, moj se život sve više komplikuje, zapliće, uvija u sve komplikovanijim digresijama i promenama toka i ritma, tako da mi samo zarezi više nisu dovoljni – pa sve češće koristim i crtice (?) a bogami i sve drugo što mi dodje pod ruku… Ne znam da li tri tačke utiču na kvalitet knjige, ali želim da verujem da se može biti večiti početnik (i da se iz toga može profitirati). Sad više ni ne znam da li sam u prošloj rečenici mislio na pisanje i interpunkciju, ili na život i introspekciju – A da li je to uopšte važno? Ili treba da se igramo rečima i životima, za lepotu reči, za igru života: da ne igramo na pobedu – već za lepotu igre?
Amin (bez tačke)
Upitnici, tačke, uzvičnici … neka ih je. Što više u mom životu. Žalosno je što većina svoje živote spakuje u neki kod. Bez znakova interpukcije. Tek beskonačne nizove koji zahtevaju dodatnu obradu (tudju) ne bi li im se otkrio smisao. Više volim rečenice pune gramatičkih i pravopisnih grešaka ali iz srca, od bezgrešno ispisanih redova bez smisla. Sigurnih i sterilnih. Koji čuvaju autora od njega samog. Glasam za Život! Uzvičnike, upitnike i tačke. Debele i masne. Pogrešno upotrebljene zareze ako treba. Glasam za nove pasuse. Mnogo novih pasusa. I zaključak! Onako, pravi! Koji prosto vrišti poruku – ovom čoveku vredelo je podariti Život!
Hmm..zanimljiva usporedba
…knjige…sa zanimljivim, manje zanimljivim, tužnim, srećnim, uplašenim…poglavljima…mislim da tako pišem svoju knjigu….Dopada mi se kako razmišljaš o piscima života…
Glupost….ne znam što bih drugo rekla..
Zaista divna poređenja koja nas podsećaju da smo svi kao individue dovoljno zanimljivi ni manje ni više nego li jedna knjiga
Divan tekst. Kao da čitam Duška Radovića.