Nekoliko puta u životu stvari nisu išle najbolje. Onako ozbiljno nisu išle dobro. Sa 16. godina sam napustila srednju školu. Stvar je jednostavna – smatrala sam da je gubljenje vremena čitave nedelje učiti jednu lekciju. Dešavalo se da ne odem u školu po mesec dana. Onda odem na par dana, odgovaram sve lekcije, odradim kontrolne, podobijam petice… i opet pauza. U slobodno vreme sam čitala i pisala. Nikad nisam gluvarila.
Bila sam 60 kilometara daleko od roditelja i uspevala sam da na takav način preživim čitavo jedno polugodište. Tada sam rekla, ok nije ovo za mene. I napustila srednju školu. Tačnije, rekla sam svom ocu koji je bio doktor nauka i vlasnik dve fakultetske diplome, da je bolje da me ispiše iz škole, nego da me iz iste izbace. Zamislite stepen njegovog šoka!
Nekoliko meseci potom – ništa. Pokušavala sam da pronađem smisao za sebe i tačku oslonca svoje budućnosti. A onda… upisala sam školu vanredno i za ukupno 6 meseci položila razliku predmeta prvog razreda, drugi, ceo treći i ceo 4 razred srednje stručne škole. Sa odličnim uspehom. Istim maratonskim tempom sam nastavila dalje.
Sve u životu – istim tempom. Nekoliko puta od tada sve je izgledalo besmisleno… sve je izgledalo nepravedno i nakrivo posađeno za mene. I tada sam shvatila da sve što radim i ne radim, radim i ne radim zbog sebe. Sećate se da sam još na početku bloganja radila u jednoj banci? Poslednjih devet meseci na poslu predstavljali su mučenje za moj duh… rutine, presipanje iz šupljeg u prazno, mediokriteti na top pozicijama, reaktivnost spram proaktivnosti… kao u kavezu. 2008. sam napustila Banku. Udar krize, drama, neverica kod svih bližnjih… Bila sam uplašena, ali sam napravila izbor. Uskoro sam započela samostalni konsultantski posao.
Ja sam vam sad navela početak i kraj dve duboko uznemirujuće faze svog života. Ali ono što je bilo između početka i kraja tih faza, je ono o čemu bih da pričamo. Oba puta sam:
