Izbor vs izGOVOR: šta je tvoj izbor?

Nekoliko puta u životu stvari nisu išle najbolje. Onako ozbiljno nisu išle dobro. Sa 16. godina sam napustila srednju školu. Stvar je jednostavna – smatrala sam da je gubljenje vremena čitave nedelje učiti jednu lekciju. Dešavalo se da ne odem u školu po mesec dana. Onda odem na par dana, odgovaram sve lekcije, odradim kontrolne, podobijam petice… i opet pauza. U slobodno vreme sam čitala i pisala. Nikad nisam gluvarila.

Bila sam 60 kilometara daleko od roditelja i uspevala sam da na takav način preživim čitavo jedno polugodište. Tada sam rekla, ok nije ovo za mene. I napustila srednju školu. Tačnije, rekla sam svom ocu koji je bio doktor nauka i vlasnik dve fakultetske diplome, da je bolje da me ispiše iz škole, nego da me iz iste izbace. Zamislite stepen njegovog šoka!

Nekoliko meseci potom – ništa. Pokušavala sam da pronađem smisao za sebe i tačku oslonca svoje budućnosti. A onda… upisala sam školu vanredno i za ukupno 6 meseci položila razliku predmeta prvog razreda, drugi, ceo treći i ceo 4 razred srednje stručne škole. Sa odličnim uspehom. Istim maratonskim tempom sam nastavila dalje.

Sve u životu – istim tempom. Nekoliko puta od tada sve je izgledalo besmisleno… sve je izgledalo nepravedno i nakrivo posađeno za mene. I tada sam shvatila da sve što radim i ne radim, radim i ne radim zbog sebe. Sećate se da sam još na početku bloganja radila u jednoj banci? Poslednjih devet meseci na poslu predstavljali su mučenje za moj duh… rutine, presipanje iz šupljeg u prazno, mediokriteti na top pozicijama, reaktivnost spram proaktivnosti… kao u kavezu. 2008. sam napustila Banku. Udar krize, drama, neverica kod svih bližnjih… Bila sam uplašena, ali sam napravila izbor. Uskoro sam započela samostalni konsultantski posao.

Ja sam vam sad navela početak i kraj dve duboko uznemirujuće faze svog života. Ali ono što je bilo između početka i kraja tih faza, je ono o čemu bih da pričamo. Oba puta sam:

• uvežbavala način da (po)slušam sebe; da bez obzira na ono što čujem oko sebe sa sobom donesem odluke kako bih za njih u potpunosti odgovorala
• oba puta sam bila naizgled poražena, nesrećna i uplašena – ali sam birala rizik, jer sve je bolje od melanholije i dosade
• oba puta su SVI (osim mog Nikole u drugom slučaju) mislili da sam luda! nerazumna, neodgovorna. Izabrala sam da odgovorim sebi, a ne drugima. I bila sam neodgovorna. Prema svima, sem prema sebi. Ali život mi je kasnije pokazao da svima i ne treba da odgovaram.

Nije normalno samo ono što je uobičajeno. Normalne su mnoge neubičajene stvari, samo što su retke.

• Oba puta mi je celo unutrašnje biće govorilo da sam u pravu – i poslušala sam ga. I u mnogim sličnim situacijama takođe. Nisam se do sada prevarila!
• I oba puta sam znala da je izbor moj! Da je put moj, da je odluka moja. Jasno je bilo da ako sebe ne volim i ne poštujem, ako o sebi ne mislim i nisam srećna, nikoga oko sebe neću usrećiti. Kada pravimo kompromise sa svojom srećom zbog drugih, ne mislimo iskreno ni na sebe ni na druge. Tako je lakše (ne)doneti odluku. Ali takve odluke često nisu ispravne. Na posletku, oštete i nas, a naravno i druge.

Izgovori nam pomažu da ne napravimo izbore. Oni su najveći neprijatelji! Izgovor je najveći neprijatelj napretka! Ne rizik, ne pogrešna odluka, ne okolnosti –> izgovor!

Pisala sam već nekoliko puta na ove teme. U poslednjem takvom postu napisala sam:

Možeš sam! Ako hoćeš! Ne smeta ti Srbija ako u srcu imaš snagu i u glavi jasan cilj. Ne treba ti da mrziš druge, već da voliš sebe. Šta imamo da damo? To može biti dobro pitanje. Ne samo šta nama treba od sveta.

Nema pametovanja večeras, ništa stručno, ništa odmereno, nego samo jedan redak za kraj: more život u ruke, ako ne pomogneš sebi niko ti pomoći neće!

U razgovoru sa nekoliko svršenih studenata čula sam kao na play back-u iste izgovore: “Ma svi ti konkursi za posao su namešteni, ma sve je to politička (ova/ona) priča…” Jasno je da su tražili izgovore. Da ne probaju, da ne zagrizu, da ne kreiraju, da ne izmisle nešto novo, da ne izgube, da ne nastave… Neke priče i nisu za nas. Ali ne znaš unapred. Malo  znamo da bi sve znali unapred. Ja sam se zaposlila u toj istoj banci preko konkursa. Regularno. Baš kako je normalno. Ni tada to nije bilo uobičajeno, ali način na koji sam se zaposlila je najnormalniji! I svaka sledeća moja odluka, uspeh i napredak… najnormalniji su, iako ne uobičajeni.

Pre nekoliko nedelja podržali smo akciju Mladi lideri. To je moj način da osim svojim primerom, mogućnost izbora potvrdim i drugim mladim ljudima! U ovoj fazi, projekat Mladi lideri je online konkurs jedne od najvećih domaćih kompanija, koja nudi posao mladima i odlučnima bez radnog iskustva, bez veza, bez politike.

Još danas je otvoren ovaj prozor… sigurno jedan od mnogih prozora. Na osnovu kvaliteta prijave koju popunite, dobićete šansu. Šta ćete sa njom, samo Bog zna… samo vi znate.

Ali sutra će sigurno biti otvoren neki drugi/novi prozor… možda je već sad otvoren. Ne zaboravite – na kraju parade sami smo odgovoni za sve što smo učinili! Ali i posebno za sve što nismo!

Ukoliko tražite posao umesto da čekate da on vas nađe, još danas do ponoći na sajtu mladilideri.rs otvoren je online konkurs za prijem mladih lidera. Popuni i prijavi se!

Postovi podrške projektu #mladilideri:

• Da li je toliko teško danas očekivati samostalnost i preduzetnički duh? – Dragan Varagić
• Zaposlite se pa onda čekajte posao – Igor Manjenčić
• Stvari koje budući lider mora izbeći – Zubarica
• Budite mladi lideri – Organ vlasti
• Prokrastinacija stop! – Nikola Jovanović aka @PećkoPivo
• Kako sam dobila posao koji želim – Kultura poslovanja, Una Zabunov
• Šta još osim diplome moraš imati kako bi pronašao posao – Miloš Petrović
• Lider, šta to beše? Ja, moja ćerka, Vi… – Mirjana Mimica aka @mahlat
• Hoće li nekad nešto da se desi? – Branko Đurković aka @plagosus
• Konkurs za mlade lidere – Saša Mihajlović
• Mladi i istinski veliki rastu zaJEDNO! – Aleksandra Vuković aka @zabamala
• Da li tražiš posao ili posao traži tebe? – Ivan Ćosić