Poštovane kolege/koleginice članovi UO,
Poštovani predsedniče,
Kao koordinatorka sekcije za online PR Društva Srbije za odnose s javnošću u godinama koje su iza nas pokušala sam da među kolegama članovima DSOJ, kao što inače činim u svom svakodnevnom radu, proširim što veći broj relevantnih tema, znanja i iskustava iz oblasti odnosa s javnošću na internetu.
Svoj formalni doprinos Sekciji, koja postoji dve godine, sažela bih u nekoliko redova:
- Priredila sam i realizovala više besplatnih stručnih predavanja,
- Učestvovala sam u kreiranju novog web identiteta DSOJ,
- Bila sam članica programskog odbora i predavač prošlogodišnje konferencije PRilika 2011
- Inicirala sam i koordinirala izradu Priručnika za odnose s blogerima, prvog priručnika tog tipa u regionu
- Napisala više stručnih tekstova za publikacije DSOJ
- Sa velikim zadovoljstvom bila sam na raspolaganju svakom članu/članici za strukovne konsultacije i podršku; mnoge kolege su tu mogućnost iskoristile
- Takođe, podršku sam pružila brojnim mladim kolegama iz PR struke pri izradi stručnih radova, diplomskih radova, teza i stručnih članaka
- DSOJ i napore reprezentativnih kolega i koleginica afirmisala sam na regionalnim i inostranim konferencijama, uvek spominjući i naše strukovno udruženje i napore kolega koje struku vide na način kako joj dolikuje.
Naravno, sigurno sam mogla još više da uradim!
U nekoliko navrata na pozive i predloge upućene članovima Društva za radna druženja na temu online PR-a, a u retkim slobodnim trenucima koje imam, od ukupnog članstva DSOJ odazivalo se tek po nekoliko osoba. Jednom prilikom, čak niti jedan član. Nakon određenog vremena, da budem potpuno iskrena, popustio mi je i entuzijazam.
Nakon više od pet godina redovnog članstva u DSOJ smatram da je pre svega krajnje zabrinjavajuće da je u članstvu Sekcije za online PR samo šesnaest kolega/koleginica zaiteresovanih za dodatnu edukaciju i razmenu iskustava na temu ove značajne i sve popularnije discipline. Iako nam demagogije o značaju interneta i društvenih mreža ni najmanje ne fali.
Zabrinjavajuće je takođe da je i dalje, nakon tolikih godina postojanja, članstvo u DSOJ ubeležilo manje od dve stotine članova/članica i to me već duže vreme navodi na razmišljanje o smislenosti pre svega mog profesionalnog angažmana u DSOJ, zatim mog članstva u DSOJ, ali i o smislenosti postojanja ovakve organizacije koja jedina u zemlji okuplja delatnike naše struke, a ima manje članova od ma kog sličnog strukovnog udruženja u regionu.
Smatram da je imidž jedinog PR strukovnog udruženja, pa i same struke kojoj je imidž jedna od ključnih aktivnosti, veoma nizak. Iako to ne mogu da potvrdim formalnim istraživanjima, nezainteresovanost hiljada PR kolega da formalno pristupe članstvu u DSOJ, a koji se u okviru kompanija, agencija, javne uprave i preduzeća, obrazovnih institucija, političkih i nevladinih organizacija aktivno bave odnosima s javnošću, govori o percepciji značaja i uticaja ove organizacije.
Okupljanje u strukovnim udruženjima smatram smislenim tek ukoliko se njegovi predstavnici aktivno zalažu za unapređenje struke i njenih predstavnika, te u tome ostvaruju rezultate i pomake u interesu celokupne industrije. DSOJ nije zadovoljila moja očekivanja nakon svih ovih godina i na ovaj način obaveštavam vas o odluci da se povučem sa pozicije koordinatorke online sekcije, ali i o prekidu članstva u DSOJ.
Kolegama i koleginicama iskreno želim uspešan ostanak i realizaciju svih aktivnosti koje postavite kao cilj i sa zadovoljstvom ostajem na raspolaganju svima koji su zainteresovani za disciplinu Odnosa s javnošću u domenu znanja i kompetenci koje posedujem.
S poštovanjem,
Dragana Đermanović
* Ove informacije delim javno u duhu pređašnjih otvorenih diskusija na temu DSOJ na mom blogu.
To je to, uglavnom. Sebe sam pronašao u delu nezainteresovanih i nemam šta za dodati, osim da si u pravu.
Poštovana Dragana,
Ljudi ulaze u strukovna udruženja očekujući da će na taj način upoznati ljude koji imaju kontakte, ostvariti ličnu promociju i lakše doći do poslova. Očigledno da su ljudi shvatili da vaše udruženje ne ispunjava neke od tih uslova, tako da je i njima splasnuo optimizam.
U doba interneta edukacija je moguća na daleko više načina od toga što će neko biti član udruženja.
Po meni, čovek treba da daje svoj doprinos zajednici i udruženjima sve dok on sam misli da to ima bilo kakvog smisla. Da li je Milutin MIlanković razmišljao o tome da li će mu na jučerašnji dan (ne)zahvalno Srpstvo obeležiti godišnjicu smrti. Naravno da nije. Imao je viziju i radio je ono što smatra da je potrebno.
Tako i Vi. Radite sve dok imate polet i volju. Bez ikakve iluzije da će neko reći: “Hvala”. Zadovoljstvo da radite ono što volite je najveća nagrada.
Srdačno,