Dragi moji ljudi, pisala sam vam često, pisala dobro i uživala u tome. U poslednjih godinu dana – mnogo se radilo! Nedostaje mi pisanje i grize me savest da ne pišem o stvarima koje radim i iskustvima koja stičem. Al’ ne mili mi se da filozofiram. Da prepričavam (ino)strane blog postove, da pametujem nad dalekim i nama veoma bliskim “belim papirima” iz Amerike, da lajem o kampanjama, političarima, ovima, onima i inima. Ne da mi se. Toga ima ionako previše i u štampi, a sad je preplavljen i internet; plan mi je da vam pišem o stvarima koje sam uradila i iskustvima koja sam stekla.

Svršeni glagolski oblik nedostaje u debatama kako u parlamentima, tako i na sastancima, u medijima, na twitapima. Sve je previše nesvršeno za moj ukus, pa ko velim da ja svršim neke dobre stvari pa da presečemo malo ovaj krug pucanja na glinene golubove ili pucanja u prave ljude pod lažnim izgovorima.

Pišem baš danas da vam se pohvalim i kažem:

Eto tako, zarobila sam se u oklop profesionalca. Posao, posao. Posebno na spolja. Sebi sam (sama) oduzela pravo da na ovom blogu pišem o osećanjima i temama koje me jedine suštinski sačinjavaju – ali, pa one nemaju mnogo veze sa ovim što radim.

Toliko sam puta svedočila metamorfozi iz čoveka u oklopnika. Gledala prijatelje koje posao samelje da postanu tvrdokošci. I mislila da se meni to ne može dogoditi.

Ali evo dokaza:

• najveći broj linkova i konverzacija su mi – na temu posla
• svi postovi na ovom mom samo mom blogu su – na temu posla
• gotovo svi dnevni kontakti putem online kanala ali i mobitela su – na temu posla
• gotovo sva moja putovanja su – na temu posla
• 80% mojih misli su – na temu posla…

jaooooooo

Ma nije to! Nije to što vam pada na pamet… ono kao, pa normalno je, imaš fokus, tako treba da bude. Nije to! To nisam ja! Ja inspiraciju za posao crpim iz svoje unutrašnje harmonije… iz poezije, odnosa, osećanja. Nisam i ne umem da budem tvrdokožac! Koji vidi samo posao -> posao oseća! Posao se radi, a oseća se ljubav. Ima li i jedan dobar razlog da na ovom blogu ne pišem o Oskaru Vajldu, Ničeu ili Miki Antiću?! Mora li svako pisanje da ima tvrdi point kojim ja dokazujem (o Bože) kako sam “napredovala” u razumevanju interneta od kojeg leb jedem?!

Nisam to ja Mene ne motiviše privid uspeha, bankovni račun i površni uticaj. Ja živim i radim zbog osećanja; posao se radi. Ljubav se oseća.

Zastala sam ovih dana; i tako zastanuta okrećem se oko sebe. Od negde vetar duva. Ali, osećam, od negde sija Sunce. Volim izazove, ali odbijam da izazivam samu sebe. Sa sobom želim sklad.

Eto. Jutro je. Prva smeno, dobro jutro! Ne dam ovo proleće! Buđenjeeeeeee!

Kada zastaneš, osećaš da si nešto izgubio, kada se uporno osvrćeš oko sebe tražeći TO, znaj da si zagubio sebe.

Ne traži se u prostoru ni vremenu. Tamo se nisi ni zagubio. Potraži SEBE tamo gde jesi. Unutra. Duboko iza ogledala. Ono što pronađeš, neće biti isto, ali jedino TO tražiš. TO je jedino što možeš da izgubiš. I ujedno, TO je sve.

Vaša & svoja DDj!

p.s. Ivane, hvala na pisanju. Pišeš da budiš.

Ponekad se pitam šta je smisao nekih ljudi i situacija koje mi život  postavlja? Zbog čega me je nešto zabolelo, šta će biti rezultat (ili posledica)  nekog događaja…

Zapravo, ja se stalno nešto pitam… i osluškujem…

I onda shvatim: svi ljudi, osmesi, reči, suze, dodiri… sva razočarenja, uzbuđenja, radosti i bol… svaki tren mira i bolne uznemirenosti… strah… patnja… sreća i strast dogodili su se sa razlogom!

Svako ko je prošao kroz moj život za večnost me obogatio… svi koji su u mom životu ostali – vrede više od svih mojih misli zajedno!

I za kraj, Zenon, jedan od filozofa koji veoma vešto oslikava moj složeni um rekao je:

“Ne plaši se Bogova

Ne plaši se smrti

I znaj da je zadovoljstvo dostupno svima…

I da bol – ako je jaka, traje kratko,

A ako traje dugo – podnošljiva je

I seti se -> da mudrac pronalazi sreću i u patnji!”

Sada ima sve manje pitanja… sada mi život šalje samo odgovore… i nove izazove. A ja sam veoma srećna jer znam da sam dostojna tih izazova… i da su oni – dostojni mene!

Vaša DDj

Pojave možemo posmatrati kao kontinuirane procese.

Možemo, tako, pretpostavljati da samo lagano klizimo iz faze u fazu… iz događaja u događaj.

Sve što smo do sada (u)radili ostavlja tragove u našim životima, životima naše dece, ali i u životima pokolenja.

Meni se ponekad čini još nešto: život nije samo (jedan) proces.

Život je kao knjiga.

Šta život, dakle jeste: